Официјалното видео за Young Cardinals (Alexisonfire)
Видеото е снимено на Нијагарините Водопади на туристички брод :)
Коментар од Модератор на Sputnikmusic :
"George sounds like a Dropkick Murphy.
Exactly what I thought as well. One of Alexisonfire's weakest singles if you ask me... hope the album will be better!" =)
Closure In Moscow - First Temple [рецензија]

Во ова време, секојдневно се формираат post-hardcore\emo\rock\alternative бендови кои своите влијанија ги темелат на интересни бендови како Circa Survive, The Fall Of Troy, Thrice па дури оние похрабрите и од Mars Volta. Искрено, таквите бендови кои успеваат во тек на една година од постоење да извадат албум, не ми се допаѓаат. Преплавени сме со такви бендови кои својот звук го засновааат на копи-пејст од се она што го слушнале од нивниот музички фаворит. Иновација - нема! Меѓутоа, од xxx такви бендови, еден секогаш ќе успее да најде свој звук и да звучи прилично ветувачки за во иднина. Баш таков бенд е Closure In Moscow. Доаѓаат од Австралија, а формирани се во 2006 година. На сцената се појавија во 2008 година со извонредното EP (или како што тие самите го нарекоа "albumette"), The Penant And The Patience. По одличните реакции од публиката и критиката, дечкиве влегуваат во студио на почетокот на оваа година, и конечно на 5 Мај го издаваат долго очекуваниот албум, The First Temple. Дали разочараа по одличното EP? НЕ! Ова е она што барем јас го очекував од бендов. Иако можеби малку поразлично од ипи-то, албумов ги носи Closure In Moscow на одличен пат за понатаму. Стилски, бендов се доближува најмногу до Saosin, The Fall Of Troy, The Mars Volta, а во голема мера и до Circa Survive. Албумот започнува одлично со Kissing Cousins, малку во манирот на модерниве рок бендови, но тоа е само почетокот на песната. Понатаму продолжува со прекрасните Reindeer Age, Sweet#hart, интересната Vanguard каде можеби и највеќе се чувствува влијанието на експерименталните звуци и mathcore-от на The Fall Of Troy и The Mars Volta. По 5-та песна, A Night At The Spleen, албумот оди во малку помирни води. па дури и амбиентални забележливо на Permafrost, каде звучат слично на The Receiving End Of Sirens. Воглавно, Closure In Moscow најчесто се опишуваат како микс на бендовите кои досега ги спомнав, но сето тоа е одлично спакувано. Негде прочитав и еден интересен коментар, каде беа опишани како поп-верзија на The Mars Volta. Ова не е далеку од вистината. Само додадете влијанија и од веќе спомнатите бендови погоре, па додајте ги и модерните рок трендови и ќе добиете нешто слично на Closure In Moscow. Сепак, не се работи само за копи-пејст бенд, туку за бенд кој одлично ги инкорпорирал влијанијата од своите постари колеги, и во сиот тој микс додава и своја интересна нота. Има тука за секого по нешто. Одличен албум, останува само да го преслушате и да пресудите сами дали Closure In Moscow заслужуваат место на вашата плејлиста.
Членови:
Beau McKee
Mansur Zennelli
Chris deCinque
Brad Kimber
Michael Barrett
Дискографија
The Penant And The Patience - 19 April, 2008
First Temple - 5 May, 2009
Myspace
Нов Single на Alexisonfire
Колективот Archive се поднови со албум...
01."Controlling Crowds" 10:09
02."Bullets 5:54
03."Words on Signs" 4:00
04."Dangervisit" 7:37
05."Quiet Time" 5:55
06."Collapse / Collide" 9:12
07."Clones" 5:00
08."Bastardised ink" 3:34
09."kings of speed" 4:22
10."whore 4:15
11."Chaos" 5:28
12."Razed to the Ground" 5:22
13."Funeral" 7:19
кратка историја:
Archive е формиран од Darius Keeler и Danny Griffiths во 1994 од "пепелта" на Британскиот breakbeat акт Genaside II. Заедно со вокалистката Roya Arab и младиот рапер Rosko John, во овој состав тие го издадоа својот прв албум "Londinium" под Island Records во 1996, микс на мрачен Trip hop (сличен на Massive Attack), rap и alternative rock. Албумот доби умерена критика , но поради внатрешна расправа во бендот подоцна во истата година тие се растураат. Сепак во 1997 Keller и Griffiths го реоформуваат Archive сега со друг женски вокал Suzanne Wooder и во 1999 го издаваат својот втор албум "Take My Head", микс од поп и симфониски trip hop далеку помелодичен албум од претходниот. Во периодот помеѓу 2002 и 2005 бендот издава три албуми со Craig Walker, (поранешно со Power of Dreams) како вокал со што наидуваат на воодушевувачка прифатливост од критика но и популарност особено во Франција и Полска. Со овие три албуми Archive помалце ги напушта своите корени во Electronica-та и Trip hop и се движат кон повеќе психоделични и прогресивни стилови на бендови како што се Pink Floyd, Mogwai и The Secret Machines. Во 2006 со видно изменет состав во бендот го издаваат албум "Lights" со Single-от "System".
Maria Q - vocals
Pollard Berrier - vocals, guitar
Dave Penney - guitar, vocals
Steve Harris - guitar
Jonathan Noyce - bass
Lee Pomeroy - bass
Darius Keeler - synthesizer, piano
Danny Griffiths - synthesizer, samples
Smiley - drums
Rosko John - vocals, MC
Поранешни Членови
Craig Walker - vocals, guitar
Roya Arab - vocals
Препорака...
Деновиве, некако имав потреба од изи лис'нинг мјузик, па се фатив за претпоследниот албум на Funeral For A Friend, Tales Don't Tell Themselves. Албумов се појави на сцената во 2007 година, како долгоочекуван наследник на одличниот Hours од 2005. По излегувањето, и покрај фактот што влета на високото трето место на UK Album Charts, мислењата беа поделени, како кај критиката, така и кај публиката. По некои албумот беше чисто промашувања, за некои беше најдоброто нешто на бендот. Најголемата замерка дојде токму од die-hard фановите на бендот, кои всушност го мразеа фактот дека од Hours понатаму нема скримо на албумите. Wrong! Тоа што нема скримо не значи дека е лошо. Hours е одлично парче музика! Tales Don't Tell Themselves пак, истотака ми остави голем впечаток. Ми се допаѓа тоа што е замислен како концепт албум, и како таков, не ја промашува целта. Едноставно, албумов се слуша во еден здив. Нема фаворити, сите песни се надоврзуваат и возат прекрасно. Отварањето на албумов започнува со првиот сингл, Into Oblivion, за да продолжи со прекрасната The Great Wide Open. Песните едноставно нели :) неверојатно се вклопуваат во поморскиот концепт :) на албумот. Сето тоа тече одлично до крајот на албумот, кој го затвара феноменалната The Sweetest Wave. Damn, ова е едно од најдобрите затворања на албум :) Најдете си го албумов и преслушајте го, ќе ви легне прекрасно во сеуште тмурните мартовски денови. Дури и ако сте еден од оние кои албумот го фрлиле по првото преслушување, дајте му уште една шанса, верувам дека ќе ве изненади ;)
Mute Math не воодушеви со својот single/EP Spotlight =)
- Spotlight (Twilight Mix) (3:20)
- Clockwork (EP Version) (4:44)
- Earlylight (EP Version) (4:22)
- Spotlight (Son Lux Remix) (3:27)
Mute Math со ова ново Single/EP воодушеви во секој поглед. Пред се Spotlight песната која првпат беше презентирана како soundtrack на филмот Twilight само додатно ги разгори исчекувањата за новото EP кое излезе на 10 Февруари.Неспорно е таа Single за EP-то и сите тие други салтанати, сепак според мене песната која го заслужува приматот на она што е суштинско на Mute Math e Clockwork едноставно таа самата е најава за албумот што следи и самата укажува колку многу треба да очекуваме :) Earlylight пак е по инструментална песна со многу малку вокална поддршка и доста интересни dub звуци која пак би рекле дека е некакво надополнување на Spotlight.Ремиксот на Spotlight до негде не е нешто посебно но сепак е добар додаток во самото EP. Срдечно ви препорачувам да го преслушнете овој новитет и едноставно да уживате во звуците кои ви ги презентираат Mute Math и останува да чекаме на full length Албум годинава :).
MYSPACE
...И би нов албум на The Prodigy!
...И би нов албум на The Prodigy! :) После некое време хибернација, рејв-мајсторите се вратија на сцената. И што да кажам повеќе? They're back for good :) Конечно албум од манијациве којшто не е најдоброто од нив, но за враќање на сцената е супер! Повторно во добитна комбинација (значи Liam Howlett, Maxim и Keith Flint) албумот ги враќа во живот, и јасно докажува дека тие сеуште го имаат приматот на најдобар dance-rave-urban-tecnho sound бенд :) Сепак, албумов е на моменти е и многу сличен на нивните почетици и големи успеси (иако навраќање на корените не е лоша работа). Take me to the hospital личи многу на Everybody in the place. Отворањето на албумот со истоимената песна е експлозивно, и не верувам дека на некој не му се свиѓа. Omen е исто така мнооогу интересно нешто, иако и тука се чувствуваат сличности со претходните албуми. Присутен е и хелиум вокалот :) Нешто можеби и најинтересно на албумов, е песната Stand-up. Право освежување од The Prodigy, изведено во стилот на Fat Boy Slim. Nice! Тоа е тоа. Верувам дека ке го преслушате албумов и верувам дека ќе ви се допадне, иако како што кажав, ова е само повратнички обид за нешто добро. Сепак, The Prodigy се вратија назад, и претпоставувам дека сега ќе ги замолчат сите квази рејв бендови, идиотски DJ-и и слично. Респект!